Tobic Tobic Idol Mladih - B92 (02:26)

"ej tobicu,
cekao sam da se malo slegne prasina posle subote ali jos nije.
ljudi su bem ti bogca popizdjeli od srece.
non stop me ljudi zaustaavljaju i zahvaljuju na super provodu....
ovde te porede sa pokojnim andrlom(ako si upucen u ns prilike) i to ljudi cije misljenje veoma cijenim i hteo bih te upoznati jednom prilikom sa njima.

a vidim i da je bilo nevernika....
majkic te plasio da nece niko doci. sta ces, mlad je i neiskusan..."

Mare, vlasnik novosadskog kluba "Izba", pet dana nakon vrlo prijatne večeri koju su prošle subote priredili sastavi Radost!, Krš, ansambl Tobića Tobića idola mladih, te Ilegalni poslastičari i brojna novosadska publika i publika pristigla iz celog sveta.

'Samo zato sto su me Ivan & Pavle

nagovorili...'

 

Leposava

kako smo ovde dospeli?

kuda idemo? 

tesko je reci. 

duboko prozeti tim kompleksnim pitanjima,

tim saznanjem da je svet samo jedna dolina

velika, brutalna i blatnjava,

orosena suzama,

krokodilskim i silikonskim,

stoje kraj klupe

u zemunskom parku... 

ilegalni poslasticari... 

i tiho... 

od srca... 

placu na kisi... 

'umrecu, a nikad' necu za sisu uvatiti

zenu koja silikonske implante ima' - 

kaze pavle,

svojim hipnotizerski mirnim glasom,

i brizne u plac. 

da... 

mislim na sve te nepravde koje postoje

u zemlji i svetu,

mislim kako treba sto pre ubiti vojislava kostunicu,

i cedomira jovanovica, naravno,

i njegove paunove zbog cijih urlika

vec nocima u zemunu ne moze da se spava... 

mislim kako da organizujem

kopanje tunela u ovome zatvoru... 

mislim kako da pomognem sandri

da ponovo bude slobodna

i srecna... 

'zivot pise romane, a ljudi citaju umrlice' -

kaze tobic,

odmah posle pavla,

i, takodje, brizne u plac. 

osecam se teskobno, potisteno,

gledajuci sve te tuzne

i depresivne ljude oko sebe. 

beogradske noci, pred letnji pljusak,

pogotovo kad si u zemunu, 

nose mnogo tihog bola i sete.

imam i ja svojih razloga za melanholiju. 

ovo je trebalo da bude posebna noc. 

noc lige sampiona. 

milan je trebalo da pobedi mancestera,

ili liverpula,

ili je liverpul trebalo da pobedi milana,

ili da gori mu cigara,

dok ide lajkovackom prugom...

kad u vojsku podje... 

ili je trebalo da bude nesto tako

ili sasvim obrnuto. 

grad je, u svakom slucaju, bio pun televizora

koji su bljeskali u bastama restorana

ispunjenih muskim licima koja znaju sta hoce

i sta je pravi zivot. 

noc wc-a...

noc u beogradu.

noc evropskih sampiona. 

sedimo kod radovica, slikatora, 

tu je tobic, tu je bojana, tu je pavle.

biljana nas je napustila

posto smo sat vremena, koliko sada mogu da se setim,

zbog nekog posebnog razloga, 

kisnuli

kraj jedne klupe u pustom i mracnom

zemunskom parku,

i pravili foto sesiju... 

svi su na displeju pavlove kamere

delovali sumanuto i neozbiljno,

jedino ja sam izgledao normalno

i ozbiljno. 

'to je zato sto sto si jedini od nas istinski lud

i sto ces jedini od nas uci u istoriju knjizevnosti',

rekao je tobic,

'na slikama namerno glumis uzvisenost,

da bi se distancirao od nas,

da bi bio kao bajron.' 

kad su pavla pre neki dan u jednoj tv emisiji pitali

sta cita ovih dana, rekao je: 

'citam romantizam.' 

to je rekao zato sto je zeleo da ga, kao i mene,

svrstaju u plejadu srpskih

romanticarskih pisaca. 

ili je to rekao zato sto je, vec tada,

bio potajno zaljubljen u bojanu... 

umesto u tv ekran, mi sad piljimo u akvarijum

i radoviceve halucinogene slike. 

slikator nije opusten, ponasanje mu je iritantno,

to se odmah vidi,

tako valjda voli da ga drugi vide...

ali u tome je, sigurno, njegov sharm,

genijalnost,

posebnost. 

radovic me pita 'ko si?'

kazem mu 'ja sam niko i nista.' 

tu je bio kraj naseg razgovora. 

mislim da je to bilo sve sto sam rekao

te veceri. 

bojana je, i veceras, moja cerka, ljubimica. 

pavle sedi kraj nje,

ima neprestane erekcije,

izbegava da je pogleda,

i stalno prekrsta noge, uz bolan uzdah. 

nemam potrebu da budem vise nista drugo

osim onoga sto tacno jesam.

nemam vise nista nikome da saopstim.

takva stanja svesti daju za pravo drugim ljudima,

cak i onima najblizima,

koje volis i koji te vole,

da pomisle da si neizlecivo usamljen, lud,

pri tome jos i beskrajno dosadan,

kvaran, kvarniji,

najkvarniji.... 

ponovo sam danas procitao disko kraljevu pesmu

o tome kako je verodostojnost

jedini preostali oblik postojanja u kome je moguc eros. 

paradoksalno je...

da ima uzasno malo ljudi, situacija i stvari koje komuniciraju sa vlastitim erosom,

s tom podzemnom rijekom... 

tom gustom moci /na kojoj se skoro sve zasniva/

...nevjerojatno... 

tako

se

valjda 

u covecijoj

svesti

radja

valjda

radja

pomisao

na

valjda

brutalno

i

svirepo

valjda

i

valjda

samo

ubistvo. 

jedina stvarna potreba,

bar tog trenutka dok sam piljio u akvarijum sa malim

srebrnim saranom,

i dok sam slusao cerekanje tobicevo i slikatorovo,

bila je da, eventualno,

odem u wc,

i da, posto vodu povucem,

jos jednom pogledam poslednji sms... 

to nisam mogao pred radovicem,

posto sam se plasio da ce mi oteti telefon

i baciti kroz prozor. 

voda iz kotlica zubori,

a ja citam: 

'Postedi me takvih

budalastina

ubuduce. Mozda

neko balavi na

takve izjave, no

meni je gnusno. Al'

da uzvratim kvarnije:

muskarac u tim

godinama bez

samokontrole... nije

bas za reklamu :zao

osmeh: Ok, dosta s

igrom. Lepo rekoh

da nisam

zainteresovana, a

jos manje ce me

zainteresovati

proganjajuce sms

manijastvo :-I' 

napisao sam joj da imam bolne erekcije

kad god pomislim na nju,

i da me pavle i tobic nagovaraju

da krenemo dalje

ali da ja zbog erekcije

ne mogu da ustanem

od stola

i da sam u cevabzinici 'cica'... 

tamo smo bili tobic, bojana, biljana, pavle i ja,

pre nego sto smo otisli

u zemunski park,

a zatim kod slikatora... 

dakle... 

topla kisovita majska noc.

jedna zgrada u zemunu.

jedan stan u zgradi.

jedan wc u stanu. 

jedan covek, tih i tih godina, sredovecan,

stoji u wc-u. 

on dugo i pribrano posmatra

vodokotlic. 

u njemu se odvija sledeci

unutrasnji monolog:  

'ljudi posle ovakvih poruka

uglavnom izvrsavaju samoubistvo.

ja ne.

ja samo stojim u wc-u

otkopcanih pantalona,

sa mobilnim telefonom

u ruci.

alan je voleo lindu.

linda je zivela u zenskom samostanu.

linda je takodje, na neki cudan nacin,

volela alana.

a onda se pojavila eva...

eva braun...' 

tobic se zabrinuo zato sto se bellboy dugo

zadrzao u wc-u.

bojana nije bila zabrinuta,

kao i iuvek bila je lepa, mlada, bezbrizna.

pavle je takodje bio zabrinut,

ali ne zbog bellboya,

vec zbog bojane,

i zato sto nije smogao hrabrosti

da ubije milosa rancica,

i zato sto nije imao petlje da zaista zatvori 'kornet'

radi ubistva,

i zbog toga sto je upravo preko telefona saznao

da je stampareva zena u drugom stanju

i da zbog toga recnik sinonima

nikada nece ugledati svetlost dana... 

bellboy im je rekao nesto sto je bilo laz,

da je usmeravao mlaz niz nogu,

kako se ne bi cuo zubor,

jer slikatoreva majka spava u susednoj sobi,

da ne probudi neduznu zenu... 

tako nesto... 

pa je zato pisanje trajalo dugo... 

a onda su krenuli.

bellboy je usao u lift, i zacuo bojanine krike.

kad je izasao iz lifta

ugledao je slikatora kako,

s ledja obuhvata bojanu,

pridize je i spusta,

njisuci kukovima kako da vrsi koitus. 

imao je izraz lica kao majkl majers u karpenterovoj

'noci vestica'.

ali bez maske. 

pustio ju je kad je video da se bellboy vratio,

to se moze objasniti samo time da je ozbiljno

shvatio to sto mu se bellboy predstavio

kao bojanin otac. 

taksijem su dosli u kornet.

imali su nekoliko konzervi piva.

nije bilo razloga da bellboy ode svojoj kuci, u zemun. 

tobic je smislio refren za pesmu

'this is not a love song' pablikimidz limitida,

to jest ubacio je 'pas e vrte'

uz slogan up john 55,

a bellboy je predlozio da se taj remiks zove

'kvarno, najkvarnije'

(kao invektiva upucena johniju rottenu)... 

pevali su, cak i pavle je pevao,

a buci, taj dobri-bolji-najbolji-duh iz ilegalne poslasticarnice,

uvek je u pravom momentu donosio

novi dzoint. 

pocele su da se desavaju magicne i okultne stvari.

svako je tome doprinosio

istinitoscu svoje radosti i tuge... 

to ce, bar za sada, ostati neizrecivo. 

pavle je otisao... 

ostali smo samo tobic, bellboy i ja.

utrnuli, veseli.

plakali smo, svo sveto troje, uz 'pas e vrte', 

tobic u sebi,

bellboy stvarno...

a ja, onako, teoretski... 

belboy nije imao nijedan razlog da zivi,

jos manje razloga da umre.

znala sam kako mu je. 

biljana je dosla na posao, i pokusala da radi,

nije joj uspelo,

pila je sa njima... 

bilo je podne, suncan vreo dan...

otisli smo, sva troje, na krov zgrade, kapetan misina 3,

njih dvojica su hteli da skoce,

ili bar da uhvate malo boje i radijacije

na suncu... 

tobic je lezao,

a bellboy je svojom zelenom bljuvotinom zalivao

saksiju koja je stajala negde u uglu

krovne platforme. 

zaboravili smo da hranimo golubove kao braca ryder

u '24 hours party people'... 

bilo nam je svejedno... 

kad je taksista pitao bellboya gde zeli da ide,

umesto planirane recenice

'zemun, pregrevica',

iz bellboyevih usta su se culi neki

nerazumljivi zvuci. 

ja sam sedela na zadnjem sedistu

i cerekala se u sebi... 

znam...

ja mislim da znam... 

bellboy voli taksiste,

trevisa bikla ponajvise,

jer razumeju neizrecivo... 

koliko mogu,

koliko smem... 

to je bila ta noc.

to je bio taj dan. 

bellboy je dosao svojoj kuci. 

sve ovo je jedna nepodnosljiva budalastina.

nije nikakav u seksu,

stavise vrlo je los,

mada ima dobar kurac... 

kaze da je poslednji put jebao,

negde oko nove godine,

kad se njegova bivsa riba sazalila na njega

i dosla nekoliko puta na kresanje... 

kaze da vec oko mesec dana nije cak

ni drkao... 

ako vam ovaj mejl stigne,

to moze samo znaciti da se nije ubio

pre nego sto vam ga je poslao.

. 

bellboy

vas je sve puno voleo.

 

***

Aleksandar Belcevic wrote:

krenuo sam kod mikroba i usao u pogresan autobus.

primetio sam to, ipak, na vreme,

i izleteo iz autobusa na stanici od koje sam mogao da nastavim samo pesice.

preda mnom se ukazala velika livada.

ugledavsi dobermana kako nepomicno i u nekom cudno propetom polozaju stoji na livadi, setio sam se sna koji sam sanjao upravo prethodne noci. u snu sam se sreo sa tobicem.

bio je to neki nepoznati stan, mislim negde na zvezdari, ili mozda cak na karaburmi, a tamo je bio i tobicev dvojnik.

pitao sam tobica da mi pozajmi loptu. on je rekao da bi mi je vrlo rado dao, ali da ne moze jer lopta nije njegova vec pripada, koliko se secam, upravo njegovom drugu, dvojniku.

na povratku od tobica morao sam da predjem jedan uzan most.

sa druge strane mosta ka meni je trcao vucjak, nimalo miroljubivog izgleda.

posto sam vec bio na sredini brvna, bilo mi je jasno da ce bekstvo biti nemoguce.

kad je skocio na mene, uhvatio sam ga za vrat, tacno ispod donje vilice, jer sam, odnekud, znao da je tu najslabiji.

zadavio sam ga neocekivano lako...

dakle...

kad sam ugledao onog dobermana, setio sam se sna i osetio veliku nelagodnost.

pomislio sam da zaobidjem livadu, ali sam ipak od toga odustao.

time bi se moj odlazak kod mikroba bespotrebno produzio.

krenuo sam tom uskom stazom, tom jednom i jedinom stazom, preko livade.

doberman, koji je u trenutku kad sam ga prvi put ugledao bio prilicno daleko,

sada se video sasvim jasno. i dalje je stajao, nepomican i propet, na istom mestu, a oko njega je trcao jedan krupni retriver. neprestano je lajao na dobermana.

doberman je, uprkos svemu, stajao nepomicno.

vec sam bio toliko blizu da sam mogao da primetim da to uopste nije doberman, vec dobermanka. retriver je lajao, ali nije smeo u potpunosti da pridje. dobermanka ga je ledeno fiksirala tako kao da ce se njena napregnuta nepomicnost, ako joj se samo za pedalj priblizi vise nego sto je dozvoljeno, pretvoriti u krvolocni skok. da je htela, ocigledno je mogla da rastrgne retrivera. ali, ona ga je, naculjenih zasiljenih usiju, ipak samo posmatrala. jedna devojka, mlada i vrlo zgodna, isla je stazom iz suprotnog pravca. lezerno je mlatila povodcem i uzviknula:

'astra! ajde vise, sta se glupiras!'

bila je to jedna od onih devojaka ciju lepotu, valjda u jednom trenutku zivota, neko ili nesto pretvori u sredstvo kontrole nad sopstvenim zivotom, valjda zbog straha da zivotna igra vise nece biti zanimljiva ako bude na bilo koji nacin drugacije nego sto je resilo to njeno sredstvo... bilo mi je jasno da se ovde radi o ljubavnoj igri.

nastavio sam uzanom stazom.

devojka i njena dobermanka ostale su daleko za mnom.

kad sam dosao kod mikroba, rekao sam mu da, napokon, znam ko su zene.

'mhmmhmm' - rekao je mikrob udarajuci bucno svojim debelim prstima po tastaturi.

zvuk je bio isti kao kad se pise na pisacoj masini.

'zene... mhmmmhmh... zene uvek stoje nepomicno, i gledaju te, kao da ce upravo u tom trenutku napasti.

mi, muskarci, recimo, uopste nismo takvi.'

mikrob je tog dana popio celu fantu od dve litre za ukupno 8 minuta.